Јавни позив у оквиру пројекта „Изазов за управљање био-отпадом“ представљен је на регионалним радионицама у Нишу, Новом Саду, Чачку и Београду. У радионицама су учествовали представници приватних компанија, јавних предузећа, локалних самоуправа, научно-истраживачких организација и невладиног сектора, како би се припремили за учешће у Јавном позиву који ће бити отворен 10. марта и трајати до 22. априла 2020. године.

– Идеја нам је да што више укључимо приватан сектор у решавање проблема биоразградивог, односно да ова врста отпада не заврши на депонијама, с обзиром да се  депоновањем разлаже на метан, веома потентан гас са ефектом стаклене баште– рекао је портфолио менаџер Програма Уједињених нација за развој (УНДП) за климатске промене Мирослав Тадић и додао да је главни циљ пројекта да укључи приватни сектор у решавање проблема климатских промена кроз иновативна техничко-технолошка решења и бизнис моделе.

Један од резултата пројекта, према Тадићевим речима, требало би да буде и увођење принципа циркуларне економије у збрињавање био-отпада у Србији.

Начелница Одељења за управљање отпадом у Министарству заштите животне средине Радмила Шеровић је најавила да ће нова Стратегија управљања отпадом бити доступна на српском језику  до краја фебруара и да ће у њој бити реведирани циљеви управљања отпадом.

– У новој Стратегији ова врста отпада заузима значајно место, иако имамо мало података о количинама и врстама био-отпада који се генерише у Србији. У складу са директивама Европске уније предвидели смо стратешке мере како унапредити управљање овом врстом отпада. Такође, идентификоваћемо све произвођаче биоразградивог отпада – навела је Шеровић.

Она је указала да ће кроз пројекат„Изазов за управљање био-отпадом“ бити олакшано успостављање инфраструктуре за управљање био-отпадом, пре свега његовог сакупљања, раздвајања од других врста отпада и третмана, „како ни килограм не би завршио на депонијама“. Како је објаснила, у Србији постоји мали број оператера који се бави третманом био-отпада, што се може објаснити тиме да је та делатност непрофитабилна.

– Најмање смо напредовали у управљању био-отпадом зато што не постоји инфраструктура за сакупљање и третман. Више од 60 предузећа је добило дозволу за његово управљање, али не раде сви. Инвестиције су велике, делатност није исплатива и зато нисмо напредовали. Цела Србија би требало да има у свих 26 региона најмање по једно биогасно постројење. Без таквих постројења и компостана нећемо моћи да испунимо циљеве, а за то су нам неопходна велика улагања, као и изградња инфраструктуре која је повезана са развојем региона – истакла је Шеровић и додала да је пракса свуда у свету да произвођач отпада, плаћа за његово збрињавање кроз принцип „загађивач плаћа“.

Координаторка пројекта Ана Секе је објаснила да пројекат има два под изазова од којих се један односи на отпад од хране и кухињски отпад, а други на зелени отпад из паркова и башта. Такође, навела је фазе пројекта и услове које учесници морају испуњавати за пријаву.

– На јавни позив могу се пријавити локалне самоуправе, јавна предузећа, приватна предузећа, научно-истраживачке институције и организације цивилног друштва.Кроз акцелерацију пројеката учесници ће добити менторску и експертску подршку од националних и шведских експерата, кроз радионице и тренинге, студијске посете, учествовање на конференцијама, јавним догађајима, сајмовима у циљу представљања пројеката. Пет најзрелијих пројеката добиће средства за суфинансирање имплементације – навела је Секе.

У Србији се годишње произведе укупно 900.000 тона биоразградивог отпада, према подацима које је изнела сарадница за регулаторну реформу Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) Ђурђија Петровић, а Закон о управљању отпадом не предвиђа обавезу одвојеног сакупљања, због чега више од 500.000 тона заврши на комуналним депонијама.

– Мешани кухињски отпад се из домаћинстава углавном баца на депоније, или се користи у пољопривреди и за исхрану животиња. Један део отпада од привредних субјеката се предаје оператерима, али се то плаћа због чега неки избегавају ту обавезу. Од 2011. до 2018. године само 30 предузећа је пријавило био-отпад Агенцији за заштиту животне средине, а обавеза свих генератора је да извештавају о количинама – рекла је Петровић.

Представници Савеза за заштиту животне средине НАЛЕД-а предложили су, као потенцијалну меру за унапређење прописа, усвајање Правилника о управљању кухињским отпадом за објекте који производе велике количине оброка дневно. Правилником би била прописана обавеза одвојеног сакупљања ове врсте отпада и његове предаје овлашћеном оператеру.

Пројекат „Изазов за управљање био-отпадом“ су покренули Програм Уједињених нација за развој (УНДП) и Министарство заштите животне средине, уз финансијску подршку Шведске агенције за међународни развој и сарадњу (СИДА).

Заинтересовани за учешће који нису у могућности да присуствују радионицама могу погледати презентације на следећим линковима:

• Regionalne radionice izazov biootpad
• Izazov za inovativna rešenja-Radionica Zakonska regulativa

За све додатне информације можете контактирати координатора пројекта, Ану Секе на ana.seke@undp.org